Unutrašnja borba

Otkrivši sve te tajne unutrašnjeg sveta, Eliza je bila zatečena. Koliko misli, lutanja, puteva, dualnosti, nesigurnosti, pitanja, kodeksa ponašanja,... znanja smeštenog u jedan mali organ. Mada je nekima delovao veliko, ipak, kada se posmatra iz perspektive svepostojećeg znanja tako je majušan. Ponovo je otpočela proces, ponovo je zalutala u svoj unutrašnji svet, koji je bio veći i kompleksniji od najdaljeg i najživopisnijeg spoljašnjeg horizonta. Mala kutija koja je puna slika, scena, boja, mirisa i zvukova. Svi ti glasovi... Kako ih smiriti?

Uvek je tu onaj jedan koji navodno ćuti i na kraju uvek, kao i u životu, biva oštećena strana. "Znate", rekla je Eliza svom psihijatru, "To vam je kao kada ste posrednik u svađi svoje dece, oboje ih volite, ne stajete ni na čiju stranu, i onda oni rade po svome. Sve dok ne kažete na kraju ko je bio u pravu, a ko je kažnjen, ona će divljati. Kažnjeno dete umiriće se na kratko, ali ne zadugo. Ponovo će krenuti igra, a samim tim i prepirke. To vam je život, on je pokretan, teče. Morate se adaptirati, a ironija je to što se uvek mora neko naći u ulozi posmatrača. Najtužniji je onaj koji je celoga života bio posmatrač, a retko kada akter. Tako se oseća naše biće. Ono je većinu života posmatrač borbe između glave i srca. Glava je jače razmaženo dete, koje misli da zna sve, dok je srce, pretpostavićete, emocionalno i povučeno dete. Slabije dete mnogo toga zna bolje, ali ima problem sa izražavanjem i nadjačavanjem svog sagovornika. Tada, kada shvatite da ste samo posmatrač, koji može da promeni situaciju, a ne samo da je sagledava, imate moć. Moć da promenite stvari nabolje. Eh, ali potrebno je prvobitno da shvatite da ste vi istinski u ulozi posmatrača. Mnogi od nas celog našeg života biraju da budu u ulozi figurativne dece o kojima sam do sada govorila. S' tim što, znate i sami, većinski biraju da budu snažnije dete misleći da će tako bolje proći u životu i biti srećni, jer ipak je današnje društvo zasnovano na principu prividne snage. Zasnovano je na krvi, suzama, znoju, tačnije na sukobima kojima je doprinela svađa između glave i emocija, sa svim manama obe strane. 

Snažnije dete uvek ima čudan odnos sa majkom, jer međusobni odnosi se ne baziraju na inteligenciji, već na osećanjima. Inteligencija ne može biti ljubav, ali je ljubav inteligencija. Dok, sa druge strane, majka je bliža emocionalnijem detetu, jer ono shvata majku. Zato će emocionalno dete, ili ti srce, uvek biti bliže biću, duši, majci, nazovite ga kako želite. To je put do unutrašneg bića, mira i sreće. Tako ga možete shvatiti i čuti, a onda ono preuzima svoju ulogu od dece. Kada se to dogodi onda deca imaju nadzor, ima ko da ih sluša i odluči kakvo je ponašanje štetno, a kakvo može voditi ka pozitivnom ishodu. U celom tom procesu, doktore, ja se pitam, ko je majka? Ko je njoj majka? Odakle je došla? "

Dr Maljević: "Eliza, izgubio sam te negde na polovini. Ne razumem, kakva ti se to deca motaju po glavi, kada ti nemaš decu?"

Eliza: " Ne po glavi doktore. Samo sam figurativno objašnjavala svoje unutrašnje trojstvo, svoje carstvo neprekidnih konverzacija i unutrašnjih borbi. Jedno dete je srce, drugo glava, a majka je duša. Ono što postoji u svima nama, iako je kod mnogih toliko utišano, da se u svađi između glave i srca više ne čuje. Bolje reći da je glava pronašla svoj megafon, negde usput, kroz razvoj čovečanstva. Megafon etikete ego. Uh, vidim da je kraj ovoj sesiji, nastavićemo onda sledeće nedelje."